Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Šta radite, dobri ljudi?... — Čekamo, vojvodo!... — reče Zeka. — Ja mislim da su se dobro oprljili... — Jesu... Pogle lom ispred šanca — pokazuje Zeka. — Vidim. — Nego, čuješ vojvodo, — Šta, buljubašo? — Ja bih te nešto zamolio...
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Oči im zasuziše od iznenadne beline. — Bog te mazo! — reče Pop žmirkajući. — Pogle kolko snega! Zujali su u kabini uspinjače iznad vrhova jela. — Šta misliš da se ovo otkine?
—Molim? — reče Čile. —Lekari kažu da se deci na ovoj visini za nedelju dana promeni krvna slika. Pogle kakav vazduh. —Šta vredi kad posle opet moraju da siđu dole... —Nešto mislim, kad bi čovek... — reče Pop.
Prozirna grudva udavi se u pepeljari sama u sebi. —Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo!
—Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo! —Koja je ovo visina? — upita Čile. —Hiljadu osamsto — odgovori mladić.
Sremac, Stevan - PROZA
A slobodno, čikam svakoga sovjetnika ako njegova pečenica bude ovakva! Pogle, priko! A? Pljušti ti voda na usta k’o bandistu na rasečen limun. Hehe!! Uživaj, priko. Dakle, gilta?
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
) BEG PINTOROVIĆ: Momci, zovite Hasanagu! HUSO: Sad je baš jedan otišo da mu javi. BEG PINTOROVIĆ: Pogle kako su uparađeni! Odma se vidi čovek bez ukusa. HASANAGINICA: Znam svako drvo, svaku stepenicu, svaki prozor...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Eto, na! — govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda...
Kostić, Laza - PESME
dim na staklu tamno piše čudnovati šar, mrke brke, mor-dolame, dugi dževerdar. „Pogle, pašo, što se delo na vrh gorama? — Mrki brci, mrko čelo, mrka donama!” „Valjda, čedo, pomrkuje kakav stari brest!
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao kevi: „Gospođo, video sam vam sinoć malu na televiziji, pa baš kažem ženi: pogle, kolko je izrasla mala iz komšiluka! Oćete li od buta ili od bubrežnjaka? Suvih rebara — nestalo!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— veli mu Sreten. — A ja pa tag da mu kažem: »E, pa, gospodinkapetan, kako ćemo sag? I ti vlas’, i ja vlas’, pa pogle kakvo bezakonje činimo mi što smo vlas’.
On je, istina, nepismen bio, ali je vazda rado pristajao da pozajmi svoje ime pod jedan takav dopis. »Ama, nuto Žice, pogle Žice, kako ga piše!« — vele seljaci pa se podmiguju. »A otkud si se ti, more, propismenio?!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Za Sofku je jasno taj njegov osmeh govorio: „O, o, pogle, ovi baš počeli da žive: pogle kako se udesili. A ja ovamo mogu bez ičega. Ja i njena mati ništa, zaboravili na nas!
Za Sofku je jasno taj njegov osmeh govorio: „O, o, pogle, ovi baš počeli da žive: pogle kako se udesili. A ja ovamo mogu bez ičega. Ja i njena mati ništa, zaboravili na nas!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Hoćete li sad večerati?“ zapita ona. Serdar pogleda vidara. Ovaj reče: „Pogle, Stane, spava li; ako spava, neka ga, neka se odmori, pa ćemo.
Stanković, Borisav - JOVČA
I onda ja... Istina ne kao čovek. Sutra ni da me pogle da. Kao da ne zna da me je zvala, da sam kod nje bio. Ništa. Ni da zacrveni, zastidi se. A, šta ima i da crveni?
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
I pas da vidi tvoje koleno, Zinô bi, lakom, pa i ugrizô. ISAK: I namah lipsô mesom otrovan. VUK: ’Ma pogle, Rade, zdravlja ti!
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
MRAV STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Mili, mili, mali mravak Pa po vazdan radi, Leti kupi, vuče, slaže A zimi se sladi. Pogle tamo koliko ih – Svaki mrvu vuče, Jedan drugom s puta svrće, Niko se ne tuče.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Kako ona? Koliko se radovala kada vas je videla i čime vas je dočekala, poslužila? (Vadi im iz nedara cveće): Pogle, koliko vam je cveća nadavala. Zbog vas sigurno celu baštu obrala!
Vi ste mi ovde domaćini. Pogle već koliki su! (Ljubi starijega po glavi): Pogle švrća moj koliki je! Pogle sin moj, pobratimče moje!...
Vi ste mi ovde domaćini. Pogle već koliki su! (Ljubi starijega po glavi): Pogle švrća moj koliki je! Pogle sin moj, pobratimče moje!...
Vi ste mi ovde domaćini. Pogle već koliki su! (Ljubi starijega po glavi): Pogle švrća moj koliki je! Pogle sin moj, pobratimče moje!...
(Prilazi otvorima i kroz otvor gleda): Slatka moja deco! Pogle kako se igraju. Ništa ne slute. Čekaju da im nana dođe. A nana im nikada, nikada neće doći! Ah!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
! Zašto, Mane, dete moje? U zêm da propadnem, odi sram i rezilak! Živa ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol’ki čovek stade! Tatko ti Đorđija beše u Kotine godine kad me dovede u kuću si!“ E zašto da ti propada vek?!...
— Ama, Doke, pamet si beri! Baška su Zamfirovi, baška na Đorđijini!... Mi si zborimo za drugo ništo, a ona, pogle gu, kud ga iskaruje!... — Mori, znajem si ja! Lasno za toj! Men’ mi sal ostavite...
— prekide je domaćica. — Za koga zboriš? — Za Manču našoga! Zašto gu ne davate kad se deca, ete, begendisuju? — Pogle gu što si zbori žena brljiva! — veli Tašana Taski. — Koj ti reče za begendisuvanje?
— Što reče, nesrećo nikakva? — planu Taska i one druge dve. — Neje te ni sram: esnafska žena, pa pogle kako si zbori! Koj da praća šeftelije, — zar čorbadžijska kerka?! Na koga da praća?
! Deda se vika, — a pogle šta praji! Bela glava, bre, brate!“, ipak je on redovno i rado dolazio tamo. I nesreća je tako htela da se ovih dana
I tek kad mu priđe Ajša s dahiretom, trže se iz sanjarija, zagrabi šaku stoparaca i baci joj na dahire. — Pogle ga! Sal tol’ko... — reče jetko i zlovoljno Ajša. — Malo li je? — zapita je Mane. — Zar tol’ke pare?